Нашу јавност треба подсјећати и указивати јој на то колико је за Републику Српску штетно оно што су јој у марту 2007. године учинили Милорад Додик и његов СНСД, противуставно гласајући у Парламентарној скупштини БиХ за Закон о усвајању закона Педија Ешдауна о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине.
Остављајући по страни чињеницу да су Додикови СНСД-овци у Парламенту БиХ те 2007. гласали не за свој закон, већ за „Закон о усвајању Закона Педија Ешдауна о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине“ који је и данас на снази, и тиме погазили Устав БиХ који не дозвољава усвајање таквог „закона“, чиме су понизили себе, БиХ и Републику Српску, нешто друго сада треба истаћи, јер је то Дамоклов мач над главом Републике Српске која је без своје имовине једна празна љуштура.
Многе ће на криви пут одвести ријечи из назива тог закона које говоре о „привременој забрани располагања“, али то није суштина овог закона.
Наиме, суштина је у томе што је Педи Ешдаун својим законом из 2005. године наметнуо да постоји нешто што не постоји у Уставу БиХ нити у било којем другом анексу Дејтонског споразума, а то је тзв. „државна имовина БиХ“, као и да ту имовину наводно чини и „непокретна имовина на којој је право располагања и управљања имала бивша Социјалистичка Република Босна и Херцеговина до 31. децембра 1991. године“.
Стога су, неодговорно гласајући за усвајање таквог Ешдауновог закона, Додик, односно његови тадашњи послушни посланици и делегати у Парламенту БиХ који то не би смјели учинити да им Додик претходно није рекао да гласају тако, тиме легитимисали неуставни појам „државна имовина БиХ“ и да тој имовини БиХ наводно припадају „непокретности на којима је СР БиХ имала право располагања и управљања до 31.12.1991. године“.
На тај начин Додик и његови послушници су у свом незнању и неодговорности на штету Републике Српске ревидирали Анекс 2 Дејтонског споразума, тј. Споразум о међуентитетској граничној линији. Тим Споразумом није само утврђена граница између Републике Српске и Федерације БиХ, на основу чега и данас у Уставу БиХ пише (члан И.4. Устава БиХ) да:
„Ниједан ентитет неће проводити било какву контролу на ГРАНИЦИ између ентитета“, већ Споразум о међуентитетској граничној линији правно значи да од те границе све јавне непокретности и земља, као и оно што је под земљом (минералне сировине), јесте имовина ентитета, а не БиХ. Стога је управо на основу Анекса 2 Дејтонског споразума престало право располагања и управљања бивше СР БиХ на непокретностима, као и сви прописи бивше СР БиХ о томе.
Међутим, гласајући марта 2007. године за Закон о усвајању Ешдауновог закона из 2005. године, Додик и његови тадашњи послушници у Парламенту БиХ нису само погазили Устав БиХ него и Споразум о међуентитетској граници и сву имовину која на основу тог Споразума припада Републици Српској.
На тај начин, дакле, су Додик и његов СНСД издали Републику Српску.
Усљед тога је лаж све ово што Додик прича народу, да је он наводни чувар Републике Српске и њене имовине, јер је управо Додик наредивши својим послушницима да у марту 2007. гласају у Парламенту БиХ за Закон о усвајању Закона Педија Ешдауна о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине тиме згазио Републику Српску и сву њену имовину, а који закон је и данас на снази.
Против такве издаје Републике Српске може се правно борити још само пред Међународним судом правде. Да тај суд каже да је владавина ОХР-а у цјелини, а тиме и наведени Ешдаунов закон, противправни протекторат над државом чланицом УН и кршење њеног суверенитета, што је повреда Повеље УН која у својим члановима 2, 24. став 2. и члану 78. најстрожије забрањује да ико на начин на који то чини ОХР у БиХ влада било којом државом чланицом УН.
Само то је правни лијек којим би се могла излијечити ова издаја Додика и његових послушника, те заштитити Устав БиХ, Дејтонски споразум и Република Српска. Све друго је Додиково лагање народу за шаку власти.
RTV BN Др Милан Благојевић